Postoji li dodir tvoje duše

Već i sam naziv knjige novih i izabranih pesama Nenada Šaponje Postoji li dodir tvoje duše? koju je objavila Književna opština Vršac (2014) čitaocu govori da pred njim neće biti stranice (o)lako rimovane, raspevane i romantične poezije o ljubavi već, naprotiv, zgusnuti svet duboko promišljenih i proživljenih neverica, sumnji i nejakosti pred neobjašnjivim i nesaznatljivim fenomenima emocija.

U ovoj zbirci ne samo da nema rime već će stihovi biti svesno i namerno

razgrađeni da bi na sasvim novim temeljima bila izgrađena poezija u prozi,

prevratnički čak mnogo bliža prozi a opet u srži prečista poezije, i to znatno

više nego što se nalazi u drugim knjigama što se nazivaju poetskim. Šaponja

istražuje jezik i njegove mogućnosti, stvara nove reči, kombinuje ih tako da se

iza njihovih sprega otkrivaju nova značenja koja nas, makar malo dublje nego

dosad, približavaju samoj suštini naših  Ja , sumorno zarobljenih u

prividima postojanja. Privid i jeste jedna od glavnih reči Šaponjine poezije:

knjiga  Postoji li dodir tvoje duše?  ima i veoma, veoma precizni

podnaslov -  Pozicioniranje privida . Ako pomerimo u stranu naznaku koja

nam kazuje da je pesnik obuzet očiglednim pesimističnim osećanjem neuhvatljivosti

odgovora na neka ključna metafizička pitanja koja (ne)svesno sebi postavlja

svako od nas, i ako tako  nenaoružani  teškim mislima krenemo u

čitanje ove izuzetne zbirke, ući ćemo u svet izmeštenih granica koje se više

dodiruju sa skepsom večitih pitalica o postojanju u manje vidljivom, u bržoj

prolaznosti, u prividu propadljivom. U tom putopisu duše koja izlazi iz sna i

ulazi u njega, koja dodiruje drugu, drugoga, i sebe preispituje i zapitkuje,

"... svet raste, i smanjuje se, / dok vreme pogađa tačku / u kojoj se naše

nigde i ništa / savršeno dodiruju..." Takav i makro i mikro kosmos u

kojima "I nema nas kao da nas nema" i "A ako je ako"

pulsiraju ponekad u ritmu starozavetnih pesama ili narodnih zbrajalica da bi

onda, odjednom, smireno, racionalno pokazali svu svoju hladnoću i, kao u

ogledalu (još jedna omiljena reč ovog pesnika), našu minornost pred beskonačnim

koje je u nama i koje nas okružuje. Od njih se braniti moguće je samo jednako

racionalnim jezičkim kovanicama ili oksimoronima kojima Šaponja, kao oružjem,

upire u samu suštinu nespoznajnog - odbranimo se od svega što nas ranjava

"smehom tišine, nevidnošću viđenog, izvesnim neizvesnog, izrečenim

neizrečivog...". Pesme Nenada Šaponje razvrstane su u više ciklusa (novi,

dosad neobjavljivan je jedino  Izgledam, dakle nisam ), a tu su i odlomci

iz poema  Đokonda ,  Odrazi varke ili ogledalo u dve duše , 

Očevidnost  i  More . Autor je čitaocu podario i esej o poeziji, a recenzent

Draško Ređep i u njemu i u pesmama Nenada Šaponje, osluškuje romor

"solilokvija usred beskonačnih plićaka naše govorne bižuterije" koji

"u isti mah osvetnički bira i oštroumno raspamećuje osrednjost svake

vrste".